Црквено-школска општина Сабора Срба Светитеља у Мисисаги део Торонта

Први Срби у Торонту један од првих досељеника у Торонто био је Сремац Херцег. Он је дошао августа 1903. године, а његова жена децембра 1910. године. Илија Јоксимовић, из Београда, настанио се у Торонту 1904. године. Године 1907, у Торонто је дошао Димитрије Белић из Неготина. Између 1907. и 1911. не зна се да ли су Срби у Торонто и долазили.

Наши усељеници почели су се поново насељавати у Торонто 1911. године. Мећу првима, који су те године дошли, били су Тодор Пејчић, Младен Ристић и Васо Томић.

Велики број досељеника, дошлих 1912. године, потицао је из околине Ниша. Међу њима дошли су Божидар М. Марковић, из Рогачице, и неколико Црногораца, међу којима су се истицали Радојица Булатовић, који се вратио да учествује у Балканском рату, и Зарија Јанкетић, који је помагао наше људе у запошљавању и привикавању на канадски начин живота. Његов син, Миливој, ступио је у канадску војску за време Првог светског рата и погинуо у борбама на Француском фронту. Зарија се после рата вратио у Црну Гору.

Жарко Трумић, из Шапца, и његов млађи брат, Милош, дошли су у Америку 1907. године. Пет година, доцније, Жарко, његова жена Катарина, рођ. Врбашковић, и брат прешли су у Канаду и, лета 1913, настанили се у Торонту. То је била прва српска породица у Торонту. После брата, нешто доцније, 1917. године, Жарко Трумић, и жена му, добровољно су ступили у Српску војску; он као тумач код Енглеске мисије, а она као сестра, болничарка. После рата су се вратили и настанили у Америци.

Између Балканског и Првог светског рата било је у Торонту више од две стотине Срба. Махом су били самци. Већина досељеника били су са села, са мало школске спреме. Морали су да копају и раде најтеже послове, за 25 центи на сат. Мањи део их је напредовао, поженили се, довели породице и пустили корен у Новом свету.

Тек после Другог светског рата Срби су се окупили у знатнијем броју и, фебруара 1948. године, основан је Привремени одбор, са Божидаром Марковићем на челу, коме је био циљ да пронађе и купи плац за дом и цркву. Пронађен је био плац у 221 Ситон улици, као и неки други, али је избор коначно пао на угао Џерард и Ривер улица.

Превирање и раскол раних шездесетих

На ванредној скупштини чланова, одржаној 14. јула 1963. године, усвојена је резолуција у којој се, у почетку, каже: ” Наша црквеношколска општина Св. Саве, у Торонту, стоји на принципу, да је света Српска црква једна и недељива за вечита времена. Зато наша општина и надаље остаје саставни део свете Српске цркве у Отаџбини и под Светим Синодом.”

На седници Управе, 24. новембра 1963. године, одлучено је да се у децембру закаже ванредна скупштина и да се чланство изјасни да ли је за јединство са Српском православном црквом или је за одвајање. Том приликом отац Алексеј Шевченко је замољен да за време богослужења не помиње име епископа Дионисија.

На ванредној скупштини, одржаној 22. децембра 1963. године, од присутних 119 чланова, салу је напустило 27 а 92 члана су остала у сали и гласали су за јединство са Матером Црквом. Кроз неколико дана, 29. новембра 1963. године, састанку Управе је присуствовао нови свештеник, отац Симеон Гроздановић, који ће служити у храму Св. Саве годину дана, па ће га, због болести, заменити отац Никола Стојсављевић, који ће остати да служи до 15. августа 1972. године.

Ц.Ш.О, и поред трзавица које је доживела у 1963. години, убрзо је не само наставила нормалан рад већ показала и видне резултате. На редовној годишњој скупштини, 2. маја 1965. године, констатује се да се од 97 чланова порасло на 223 члана, да је добијена 81 молба за упис у чланство. Хор је изгубио 21 члана али је уписао 30 нових.

На предлог Раде Скопљака, 9. фебруара 1964. године, основан је Одбор за хуманитарне послове у који су ушли: свештеник, као председник, и још 3 члана. Поново је формирана фолклорна група. Нешто касније, 27. септембра исте године, решено је да се покрене лист торонтске парохије, ”Гласник”. Основан је одбор у који су ушли отац Никола Стојсављевић и још пет чланова. Иако скромног обима и изгледа, ”Гласник” је ускоро почео да обележава најважније догађаје у животу парохије. Крајем маја 1964. године, Коста Јоксимовић је предложио да Ц.Ш.О. има своју крсну славу као и друге општине и да се за тај дан спрема приредба са програмом. Прва слава Ц.Ш.О. - Свети Сава - прослављена је 31. јануара 1965. године.

Маја месеца 1964. године купљен је парохијски стан.

Српска недељна школа је 1966. године, имала четири разреда и 84 ученика. Учитељи су били: Миро Микетић, Велимир Јовановић и Коста Јоксимовић, са супругом. Школа је имала и своју фолклорну групу коју је, као и ранијих година, водио Драгослав Радосављевић. Од 23. фебруара 1964. године, Драгославу се, у раду, прикључио Радисав Додић, од када ће се ова два вредна радника често допуњавати и помагати један другом, било да се радило о фолклорној групи при Недељњој школи или одраслима, који су били у саставу хора. Од 27. септембра 1964. године, Додића ће замењивати Ана Грајпел, а Ани ће помагати Мимица Живковић и Даница Новаковић, а 8. децембра Драгослав Радосављевић ће преузети рад са одраслима. Председник хора је био и председник фолклорне групе.

Седамдесетих година живот парохије је био у пуном јеку. Поред хора ”Свети Сава”, активно су радили омладински хор и тамбурашки оркестар. Недељна школа је имала 60 ученика а октобра 1971. године, захваљујући помоћи професора Јоветића и многих дародаваца књига, основана је библиотека са читаоницом, која је располагала са око 350 књига.

У јеку тих догађаја, Коста Јоксимовић је наставио да води Ц.Ш.О. и имао је пуне руке посла. То је онај период када се дошло до уверења да би управа требало да се бира на свега годину дана, те је скуштина, 1971. године, донела такву одлуку. Проф. Јован Јоветић је био израдио прву верзију нових правила и дао их на дискусију и допуну.

За време председничког мандата Васе Кошевића озбиљно је разматрано питање куповине црквеног имања као и могућност откупа дела парка иза цркве Св. Саве. Отац Милоје Раичевић ће, 30. новембра 1975. године, отићи са парохије, а на његово место ће доћи отац Жарко Митровић, 1. децембра 1975. године, и остати до своје смрти, 16. маја 1980. године.

(Преузето из ”Споменице поводом 25-годишњице Ц.Ш.О, рађене на основу књиге Олге Марковић ” Досељавање Срба у Канаду и њихове активности”)

Подизање нове цркве у Мисисаги

1983. 1 године, Ц.Ш.О. је купила зграду и простор на Диксију, недалеко од раскрснице са улицом Дандас. Од виђења табле на продају, негде крајем 1982. године па до јуна 1983. године, једна релативно мала, али енергична и одлучна група људи, учинила је све да се та изузетно атрактивна локација добије на лицитацији, да се прикупи новац, кредити да се обезбеде, да се куповина закључи и да се отпочне са радовима на имању.

По свршеној купивини, дом је прилагођен у богослужбене сврхе - доњи спрат - а горњи је већ годинама, постао лепа сала за велике и мале прославе. Зграда Центра је 1984-85. године реконструисана и проширена, оспособљен је доњи спрат за привремену капелу. Крајем маја 1989. године, освећен је нови иконостас у капели. Иконостас је пројекат архитекте Растка Мишића, а направили су га столари Живан Марковић и Синиша Гајић. Кумови иконостаса били су Душан Рађеновић и супруга му Анђелка. Све иконе урадио је иконописац Драган Марунић, а свака је икона дарована од стране верника.

Године 1986. ангажован је еминентни београдски архитекта Предраг Ристић, градитељ многих наших цркава у отаџбини, да изради план нове цркве. Он је план засновао на обједињењу наших најчувенијих средњовековних манастира. Створени су планови и макета цркве. Ипак тај план није реализован, јер архитекта Ристић није имао овлашћење да пројектује у Канади.

Његови планови су прошли неколико рецензија, да би, најзад, после ванредне скупштине, 1993. године, Ц.Ш.О. дала пројекат на израду угледном торонтском архитекти Милутину Копши. Поштујући основну замисао Пеђе Ристића (српско-византијска црквена архитектура), архитекта је, у плановима за нову цркву, дао своје оргинално остварење. Она данас представља не само украс за источни део Мисисаге него је, у исто време, једно савремено и функционално решење наших литургијско-верских потреба.

Камен темељац је осветио и поставио Патријарх српски Павле, јуна 1994. године, приликом посете Канади. Темељи новог храма освећени су 26. новембра 1995. године. Освећење је обавио Епископ канадски Г. Георгије.

Због ратова у нашој Отаџбини, заустављена је изградња храма, јер су Срби били преокупирани помагањем својих рођака, избеглица и целокупног народа. Зато се толико дуго чекало на почетак изградње храма.

Са даљом градњом наставља се 1999. године великим ангажовањем Црквено-школске општине на челу са њеним председником, Зораном Ћурчићем, и протама Првославом Пурићем и Михајлом Додером, и уз велику помоћ многих донатора коју су омогућили изградњу ове велике и лепе цркве. На храмовој слави, 12. септембра 1999. године, скупљено је 200.000 долара. Радови на цркви обављани су континуирано. Постојала је нада да ће освећење бити у септембру 2001. године. И поред максималних напора, због низа објективних разлога, градња је завршена у пролеће 2002. године.

Ова прелепа црква је изведена у византијском архитектонском стилу, традиционалном за православне цркве. Нови храм има три ложе за хорове и руком израђен иконостас са иконама које су израђене у једном од најпознатијих сликарских атељеа у Београду. Црква је пројектована у традиционалном српско-византијском стилу, са крстом у квадрату и са једном куполом изнад централног дела цркве. Главни део цркве (наос) је димензија 17 са 17 метара. Укупна дужина цркве је 39, а ширина 25 метара. Површина цркве је 637 квадратних метара, а доњи подрумски део цркве, који садржи гардеробе, санитарне уређаје, уређаје за грејање и хлађење, има додатних 300 квадратних метара. Средња висина цркве у наосу је око 12 метара, а врх куполе је у висини од 24 метра, мерено од патоса цркве. Највиши део крста на куполи је око 30 метара изнад земљишта. Црква може да прими око 800 верника.

Спољни зидови су од вештачког бетонског камена а кровови су покривени поцинкованим бакром. То омогућује дуготрајност и минималне трошкове у одржавању зграде. Међу плановима за будућност овог имања је и изградња велике сале за банкете и приредбе и старачког дома за наше људе.

Освећење саборног храма

У суботу, 15. јуна 2002. године, освећен је овај прелепи храм у Мисисаги. Завршетак изградње цркве обиљежен је четверодневном прославом, која је трајала од 13. до 16. јуна 2002. године.

Свечаној прослави су присуствовали црквени поглавари и великодостојници из наше Отаџбине, Канаде, Сједињених Америчких Држава и Европе: Епископ канадски Г. Георгије, Митрополит загребачко-љубљански Г. Јован, Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, Еископ новограчанички за САД и Канаду Г. Лонгин, Епископ британско-скандинавски Г. Доситеј, Епископ средњоевропски Г. Константин, грчки Митрополит Сотириос, украјински Владика Јуриј, Епископ Америчке цркве у Канади Серафим, Епископ браничевски Г. Игњатије и Епископ захумскохерцеговачки Г. Григорије.

Овој значајној манифестацији за све Србе у Канади, присуствовали су Принц Александар и принцеза Катарина Карађорђевић, господин Миодраг Перишић југословенски амбасадор у Канади, министар вера СРЈ, министар за имиграцију Онтарија и др. Организован је разноврстан културно-уметнички програм у коме су учествовали: хор ”Св. Сава”, хор ”Кир Стефан Србин”, хор ”Света Тројица” и фолклорне групе: 'Опленац” са Бурнамтропа, ”Кордун”, ”Стражилово”, ”Хајдук Вељко”, 'Коло”, ”Макленови ветерани” и 'Опленац” са Диксија. Окестри ”Коло”, ”Фрула” и ”Нови Звуци”, вокални ансамбл ”Савице”.

Током ова четири дана, у културно уметничком програму су учествовали уметници: Драгана Варагић са децом из глумачке школе ”Април”, песници Радован Гајић, Милан Јанковић, Милена Цветковић, глумац Димитрије Поробић, Нед Вуковић, гитариста Божидар Хаџи-Витковић, Милорад Луковић и Весна Вукушић.

Вечера у част принца Александра и прнцезе Катарине је одржана у прекрасно украшеној сали Српског центра у Мисисаги. Разноврсни аранжмани цвећа и укусно одабрани детаљи, учинили су да се свим гостима покажемо у правом светлу као добри домаћини и народ са историјом и богатом културом.

Част да буду кум и кума Храму Свих Српских Спаситеља, припала је господину јови Вујасиновићу и госпођи Драгани Хартог Вујасиновић, који су даровали цркву са 100.000 долара.

Након освећења цркве, приређен је свечани ручак, подељене захвалнице и уручени добровољни прилози. Епископ канадски Г. Георгије уручио је Орден Светог Саве трећег реда, Г. Зорану Ћурчићу, председнику Црквено-школске општине Свети Сава.

Морају се истаћи чланови организационог одбора за освећење на челу са Николом Манојловићем, који су са великим одушевљењем и ентузијазмом обавили један велики посао на опште задовољство. Двије стотине волонтера је помогло освећењу нашег велелепног храма, који ће говорити о нашем постојању на овим просторима, о томе да смо веровали и стварали.

Текст преузет из Шематизма Епархије Канадске 2003. године